ZAŠTO MIRABELA

Klub Mirabela je izabrao ime po engleskoj i francuskoj reči mirabelle, kako oni zovu ono što se u Srbiji zove dženarika - okruglu varijantu divlje šljive koja džiklja gde god pljucneš košticu. Verovatno upravo zbog te lakoće nicanja, dženarika u nas više ima status korova nego voća. To je nepravedno i nerazumno, i to želimo da ispravimo.

Ljudi zaboravljaju koliko je dženarika (zvana još i ringlova ili šljivciga) bila značajna u svačijem detinjstvu. Mnogoj gradskoj deci dženarika bude jedini susret sa voćem na grani. Dok su trešnje najčešće nečije, te je njihovo branje povezano sa rizicima, dženarike su uvek ničije i možeš da ih brstiš bez ograničenja; one prosto pripadaju onome ko ih prvi obere. Dženarike su dečja radost i pamtimo ih kao besplatnu slast kojom počinje letnji raspust.

Pored toga, dženarika je zaista ukusno i sočno voće, koje uvek dobro rodi. Izdašna je u raznim agregatnim stanjima: kao sirov plod, kao sok, džem, voćni sirup, materijal za kolač... Ko voli, može rakiju da peče, a u Francuskoj prave i liker od mirabele. Kod nas iz nekog razloga ljudi vrlo slabo haju za preradu tog divnog voća.

Nije dženarika radost samo za stomak, ona daje i najbolju ladovinu. Mnoge improvizovane klupice za ispijanje piva sa društvom, pod pauzom ili pod stare dane, nimalo slučajno su pozicionirane ispod guste krošnje dženarike. Dženarika leti daje debeo lad za ekipu.

Ali nije Mirabela samo boginja leta. Proleće je takođe njeno doba, kad se brda i doline Srbije zabele od dženarike u cvatu. Svi oni školski sastavi o proleću koje obuče prirodi svečanu belu haljinu inspirisani su u velikoj meri prisustvom dženarike u pejzažima dečje svesti. Mnogoj gradskoj deci dženarika bude jedini susret sa pčelama koje obleću voćku u cvatu.

Dženarika je savršeno prilagođena životnoj zajednici sa ljudima, računajući upravo na decu kao raznosače semena. Ona lako i rado raste unutar i po rubovima gradskih naselja i urbanih celina, kao i seoskih i poljoprivrednih oblasti; ima je svuda gde ima neko ko seda u lad, i gde neka deca pljuckaju koštice. Zato i uzimamo dženariku kao simbol našeg interesovanja za oblasti na dodirnoj tački civilizacije i divljine.

Dženarika nije ničija, ona je naša.